koraciiii

Koraci… Tako malo koraka cujem, kao da lagano svi od mene odlaze, napustaju dusu koja zbog ljubavi pati, u tisini koja para oblake magle pred mojim zivotom…Taj trenutak tako dobro znam, jer u mom zivotu ih je sve vise. Svi oni svrate u odaje tuge I samoce, daju nadu sreci, pa okrenu ledja ostave me samu…Toliko dugih noci, onih najduzih u mom zivotu, svakim danom sve je vise, I svaka za sobom korake brise…Svi od mene odlaze, a neki samo prolaze porem mene kao hrama koji mozda tu stoji vek I vekova, stare kuce, oronule kao sto sam I ja…U mojoj glavi zvuk para rane koje vec godinama zarastaju, zvuk tvojih cipela, skripucavo kretalje levo-desno, kao da mozda zelis mi reci neku jad, neki cemer uneti u srce koje u tami bdgi.Ali ono zna, ono sluti da dolazis…Klap, klap…Odlazis… I besana noc koja mi dolazi, cujem duhove koji tvoje senke prate, oni znaju kako je mojoj dusi I zele da te vrate…. U glavi milion razloga, a ni jedan pravi, I ta bol, senka koja mi dolazi lagano me davi. Ti koraci kojim napustas odaje mog tuznog zivota dugo mi ostaju u secanju. Prosto pozelim I ja tako kao ti nekud otici, sve zaboraviti…Onda pogledah svoje telo, I shvatih da nisam ko ti, da mi nedostaju ti isti koraci, koje noge kao pero ispisuje, shvatih da tog pera ja nemam, samo mastilo,koja se sliva niz lice…